Pedeset dana posle Vaskrsa, kada je vaskršnji pozdrav već utihnuo do iduće godine, Srpska crkva praznuje jedan od svojih najvećih praznika, i zove ga s više imena. Jedni kažu Sveta Trojica ili Trojice. Drugi kažu Duhovi, jer se toga dana proslavlja Silazak Svetog Duha. U bogoslužbenim knjigama stoji Pedesetnica, po pedesetom danu, a po mnogim selima to je prosto Trojičindan. Ta imena nisu puki sinonimi. Svako je kao prozor kroz koji se vidi isti događaj, a u srpskoj kući koja praznik slavi sva četiri obično žive zajedno.
Biblijski koreni
Pedeseti dan bio je svet mnogo pre nego što je Duh sišao na apostole. Praznik je ime i datum nasledio od jevrejske Pedesetnice, Šavuota, koja se praznovala pedeset dana posle Pashe, u spomen na Zakon koji je Mojsije primio na Sinaju. Zbog tog starijeg praznika Jerusalim je onog jutra kada su se apostoli okupili bio pun poklonika iz svih naroda. Crkva je ta dva dana oduvek videla kao obećanje i ispunjenje: na Sinaju je Zakon ispisan na kamenim pločama, a na ovaj pedeseti dan Duh je novi zakon ispisao u ljudskim srcima. Ni mesto ni vreme nisu bili slučajni. Narod se već bio sabrao, jer je dan već bio praznik.
Sam događaj opisan je u drugoj glavi Dela apostolskih. Učenici su bili svi zajedno na jednom mestu kada se s neba začula huka kao od silnog vetra, nad svakim od njih zastao je po jedan jezik kao od ognja, i svi su počeli da govore drugim jezicima, kako im je Duh davao da govore. Ljudi iz svih naroda pod nebom slušali su, svako na svom jeziku, kako apostoli govore o velikim delima Božjim. Crkva je to jutro oduvek shvatala kao svoj početak. Do tog dana postojala je družina uplašenih učenika. Od tog dana postoji Crkva koja propoveda, krsti i ne zastaje.
Zato se ovaj praznik tako često naziva rođendanom Crkve. Ime Sveta Trojica kazuje njegovu punoću, jer se toga dana u delu spasenja otkriva sav život Božji: Otac koji šalje, Sin koji se vazneo i Duh koji silazi. Duhovi imenuju sam silazak. Pedesetnica broji dane. Trojičindan je ime pod kojim ga sela slave kao zavetinu. Svako ime je tačno, a tek zajedno kazuju celinu.
Kako je praznik dobio današnji oblik
Svoj današnji oblik praznik je dobijao postepeno. U prva tri veka ceo period od Vaskrsa do Pedesetnice slavio se kao jedno neprekinuto vreme vaskršnje radosti, a Silazak Svetog Duha često se praznovao zajedno sa Vaznesenjem. Tek od četvrtog veka Pedesetnica postaje zaseban praznik, sa sopstvenim večernjim bogosluženjem. Srž tog bogosluženja čine tri kolenopreklone molitve, koje se po predanju pripisuju Svetom Vasiliju Velikom, arhiepiskopu Kesarije Kapadokijske u četvrtom veku. Srpska crkva ih na praznik čita i danas, više od šesnaest vekova kasnije. Ono što vernik toga dana čuje nije novi sastav, nego jedna od najstarijih molitava koje se u Crkvi bez prekida čitaju.
Večernje sa kolenopreklonim molitvama
Najupečatljiviji deo praznika nije jutarnja Liturgija, nego večernje koje dolazi posle nje. Na sam praznik služi se večernje sa kolenopreklonim molitvama, na kome sveštenik čita tri duge molitve Svetog Vasilija, a vernici kleče. Tada se u crkvi prvi put kleči posle Vaskrsa. Kroz celo vaskršnje vreme Crkva stoji, jer se pred vaskrslim Gospodom ne kleči. Sada, kada je Duh darovan i navršilo se vreme stajanja, kolena se ponovo savijaju. Ko je pedeset dana proveo uspravno u toj radosti, promenu najpre oseti u telu, a tek onda je razume. Narod pada na zemlju i rečima tih molitava moli za blagodat i prosvetljenje Duha Svetoga.
Zelenilo, običaji i slava
Za praznik se kite i same crkve. Unosi se sveže zelenilo, granje se postavlja uz zidove, pod se posipa travom, pa ujutru ceo hram miriše na tek pokošenu zelen. Običaj je stariji od praznika koji ga je primio u sebe. Po srpskim krajevima dani oko Duhova nekada su bili Rusalna nedelja, zeleno doba ranog leta, sa ophodima, verovanjima vezanim za vodu i devojačkim povorkama kraljica, koje su se na jugoistoku Srbije održale do novijih vremena. Crkva te starije obrede nije toliko ukinula koliko ih je krstila, a zelenilo je tumačila jednostavno: zeleno je novi život, a Duh Sveti je Onaj koji daje život. Ono što se početkom leta zbiva u polju, kaže Crkva, Duh čini u duši. Mnoge porodice isto zelenilo unose i u kuću, a praznik se slavi tri dana, kako priliči prazniku koji je po značaju odmah iza Vaskrsa i Božića.
Tu se praznik dotiče nečeg što je samo srpsko. Za veliki broj porodica i mesta Sveta Trojica nije samo datum u kalendaru, nego krsna slava kuće ili zavetina celog mesta. Slava je jedan od najdublje ukorenjenih srpskih običaja. U izvorima se može pratiti bar od jedanaestog veka, a 2014. godine upisana je na Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa. Gde su Trojice slava, praznik rođenja Crkve postaje i praznik same porodice. Valjevo tradicionalno proslavlja Trojice na način poznat daleko izvan valjevskog kraja. U bezbroj domova taj dan znači upaljenu sveću, osveštano žito i slavski kolač, i vrata otvorena za svakoga ko dođe. Bogoslovlje i trpeza toga dana nisu dve odvojene stvari, i upravo je u tome smisao slave.
Treba reći, radi onih koji običaje čuvaju a da im razlozi nisu uvek objašnjeni, da ništa od ovoga nije ukras. Zelenilo je novi život koji daje Duh. Klečanjem se Crkva vraća na zemlju da moli za ono što joj je obećano. Otvorena vrata slave su Sionska gornica, proširena na ceo narod. Praznik koji je počeo tako što su stranci iz svih zemalja čuli propoved svaki na svom jeziku nije mogao ostati u jednoj sobi, a Trojice kako ih slave Srbi, danas rasuti po svim kontinentima, samo su nastavak tog jutra.
Učenici su bili na okupu kada je Duh sišao. Crkva se od tada neprestano sabira, u Jerusalimu, u Valjevu i svuda gde se dvoje ili troje okupe da praznuju na svom jeziku. Zelenilo će uvenuti, a sveće dogoreti. Crkva koja se toga dana rodila ne prolazi.