Svako dete u Srbiji zna šta je 27. januar. Toga dana se kite učionice, lomi se slavski kolač, a „Uskliknimo s ljubavlju“ pevaju i đaci koji posle škole možda više nikada neće zapevati crkvenu pesmu. Slavu je srpskoj školi dala Crkva, a zaštitnik joj je prvi srpski arhiepiskop, koji je kao sin velikog župana napustio očev dvor i otišao u manastir. Kada su na Savindan izašli na ulice i krenuli ka njegovom hramu, studenti su slavili slavu svojih škola. U ovom tekstu te događaje stavljamo uz žitije svetitelja i uz jevanđelski stih koji su kritičari studenata iskoristili za podsmeh studentima, a zatim razmatramo šta Crkva može da dobije od generacije koja joj je došla pred vrata.
I. Školska slava
Savindan je postao slava srpskih škola 1840. godine, na predlog Atanasija Nikolića, rektora Liceja u Kragujevcu, dok je mlada Kneževina Srbija tek otvarala prve škole. Od tada je Sveti Sava, osnivač Srpske crkve, ujedno i zaštitnik srpske prosvete. Generacije đaka, učitelja i profesora proslavljale su taj dan Svetom Liturgijom, slavskim kolačem i himnom.
Nova vlast je posle Drugog svetskog rata izbacila Savindan iz škola. Vratio se 1990. godine, posle skoro pola veka, a sa njim se u učionice vratila i himna.
Po srpskom običaju škola slavi Svetog Savu kao što porodica slavi svoje krsno ime. Student koji na Savindan dođe pred Hram Svetog Save dolazi, po tom istom običaju, svom svecu na slavu.
II. Dva januara
Studentski pokret nastao je posle pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine, kada je poginulo šesnaest ljudi. Od prvog dana tražio je da se utvrdi ko je odgovoran za pogibiju tih ljudi. Za prvu blokadu od 24 sata studenti u Beogradu izabrali su baš Savindan, prvi posle nesreće, i 27. januara 2025. zatvorili raskrsnicu kod Autokomande.
U danima koji su usledili, kada je stigla vest da je teško povređena i treća studentkinja, ovoga puta u Novom Sadu, oglasio se patrijarh Porfirije. Rekao je da je nasilje protivno svim hrišćanskim načelima i da je nasilje nad studentima potpuno neprihvatljivo. Zatražio je da krivci budu kažnjeni po zakonu i dodao da najveću odgovornost snose oni koji su na položajima moći. Pomolio se da Bog zemlji vrati razum, mir i ljubav.
Godinu dana kasnije, na Savindan 2026, studenti su se okupili ispred Rektorata Beogradskog univerziteta pod geslom „Znanje je moć“ i odatle krenuli ka Hramu Svetog Save na Vračaru. Studenti su stigli na plato nešto posle pola devet uveče. Po istaknutom radnom vremenu hram je otvoren do osam, pa su vrata već bila zatvorena. Uprava hrama je kasnije objasnila da se vrata svake večeri zatvaraju u to vreme i da su mogla biti otvorena da je neko unapred zatražio blagoslov.
Na platou su prelomili slavski kolač na kamenu ispred hrama, kao što su to u učionici činili njihovi dedovi.
III. Sin velikog župana
Sveti Sava, freska iz manastira Mileševe, XIII vek. Wikimedia Commons, javno dobro.
Sveti Sava, u svetu Rastko, bio je najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje. Kao mladić od sedamnaestak godina napustio je očev dvor, otišao na Svetu Goru i zamonašio se. Odrekao se vlasti koja mu je pripadala po rođenju i posvetio se molitvi i učenju. Sa ocem, koji je posle njega i sam primio monaštvo pod imenom Simeon, podigao je 1198. godine Hilandar, manastir koji je vekovima bio škola srpske pismenosti.
Kao državnik, Sava je najviše upamćen po jednom pomirenju. Braća Stefan i Vukan zavadila su se oko očevog nasleđa. Sava je preneo mošti Svetog Simeona iz Hilandara u Studenicu i doveo obojicu braće u crkvu, a oni su se tu, nad očevim telom, pomirili.
Godine 1219. izdejstvovao je autokefalnost Srpske crkve i postao njen prvi arhiepiskop. Ustrojio je eparhije, napisao Studenički tipik i Žitije Svetog Simeona i dao Srbima Zakonopravilo, zbornik crkvenog prava koji nosi njegovo ime. Upokojio se u Trnovu 1235. godine. Turci su 1594. godine spalili njegove mošti na Vračaru, ne bi li narod odvojili od njega. Na tom mestu danas stoji Hram Svetog Save.
Sava je bio mlad kada je ostavio udobnost dvora da bi učio, a ostatak života proveo je poučavajući druge i uređujući Crkvu. Studenti koji su za Savindan zakazali svoje najveće skupove i tog dana tražili odgovornost i zalagali se za znanje slavili su svetitelja čiji je život bio posvećen knjizi i prosveti.
IV. Svetosavlje bez Svetog Save
Ovog meseca studente je najglasnije napao pokret koji nosi ime Svetog Save. Pokret Svetosavlje iz Novog Sada objavio je dugačak tekst, s potpisom Vladimira Mojsilovića, u kojem napada akademika Radomira Saičića zato što je stao uz studente. Studente u tom tekstu podrugljivo naziva pametnom omladinom krvavih šapa, tvrdi da bi ih u uređenoj državi policija izgazila kao kupus i piše da bi univerzitet, radi očuvanja slobodne misli, morao da se očisti mačem.
Saičiću prebacuje dvostruke aršine. Sopstvene je lako pobrojati.
Optužuje ga da prava primećuje selektivno i žali se što niko nije stao u odbranu jednog episkopa koga je policija saslušala. U istom tekstu studentima priželjkuje policijsku čizmu. Prava, po toj logici, pripadaju samo onima s kojima se Pokret Svetosavlje slaže.
Pokret se predstavlja kao branilac crkvenog poretka od neposlušnih episkopa. A onda episkope Srpske pravoslavne crkve naziva nevladinim episkopima u otpadništvu i piše da više liče na Žene u crnom nego na pastire i arhijereje. Hijerarhiju, izgleda, treba slušati samo dok je na strani Pokreta Svetosavlje.
Pokret tvrdi da o studentima govori u ime Crkve. Crkva je o tome već progovorila. Patrijarh Porfirije rekao je u januaru 2025. da je nasilje protivno svim hrišćanskim načelima, da je nasilje nad studentima potpuno neprihvatljivo i da najveću odgovornost snose oni koji su na položajima moći. Pokret Svetosavlje ga nije citirao.
Tamo gde bi trebalo da stoji dokaz, tekst nudi zaveru. Fakulteti su, po njemu, leglo zmija stranih službi, gde se od devedesetih vrbuju operativci koje plaćaju fondacije. Episkopi koji su stali uz studente navodno služe biznisu, globalistima i Carigradskoj patrijaršiji. Studentske ideje su u tekstu „balega zapadnih vrednosti“ umotana u „srpski celofan“. Tekst ne navodi nijednu službu, nijednu fondaciju, nijednu isplatu i nijedan dokument. I oktobarska objava o Eparhiji istočnoameričkoj bila je ista takva. U njoj se tvrdilo nešto o hirotoniji episkopa 2006. godine. U septembru smo tu tvrdnju proverili u crkvenim izvorima (tekst na engleskom). Nije bila tačna.
Pokret Svetosavlje drži studentima predavanja o zakonu i redu, a na njegovoj stranici se za mesec dana dva puta pozivalo na mač: ovde protiv univerziteta, a 16. oktobra protiv jednog episkopa Srpske crkve u Americi, o čemu smo tada pisali.
A ime je uzeo po svetitelju koji se odrekao vlasti da bi učio, koji je čitav život poučavao druge i koji je najviše upamćen po tome što je nad očevim telom pomirio zavađenu braću. Doveo ih je u crkvu. Nije ni na koga podigao mač.
Studenti koji su lomili kolač na platou Savinog hrama proslavili su njegov praznik. Pokret koji nosi njegovo ime nije sledio njegov primer.
V. Ako ovi ućute
Reči o kamenju koje vapi potiču iz Jevanđelja po Luki, gde ih Hristos izgovara kao odgovor onima koji su hteli da ućutkaju Njegove učenike.
Narod pred kapijama Jerusalima, detalj freske Ulazak u Jerusalim, crkva Svetog Đorđa u Prizrenu. Foto: BLAGO Fund, Wikimedia Commons, CC BY 4.0.
Dok je Hristos ulazio u Jerusalim, mnoštvo učenika radosno je i glasno slavilo Boga. Neki od fariseja iz gomile tražili su od Njega da ućutka učenike. On im je odgovorio: „Kažem vam da ako ovi ućute, kamenje će povikati“ (Lk 19, 37–40). Jevanđelist Matej opisuje šta se istog dana dešavalo u samom Hramu, gde su deca klicala „Osana sinu Davidovu“, a prvosveštenici negodovali. Hristos im je odgovorio rečima Psalma, da je iz usta male dece i odojčadi načinio sebi hvalu (Mt 21, 15–16).
Kod obojice jevanđelista mlade pokušavaju da ućutkaju ugledni ljudi iz Hrama, i kod obojice Hristos staje na stranu onih koje su hteli da utišaju.
Srpska crkva uspomenu na taj dan čuva u jednom od svojih najlepših običaja. Na Vrbicu, Lazarevu subotu, uoči Cveti, deca dolaze u crkvu sa zvončićima na trakama i sa vrbovim grančicama idu u litiji oko hrama. Tog dana niko ne traži od dece da ćute, a zvončići su tu upravo zato da se čuju.
Taj stih ne osveštava svaku parolu, niti od protesta pravi bogosluženje. On beleži Hristov odgovor onima koji su od Njega tražili da ućutka učenike i prvosveštenicima koji su hteli da deca u Hramu umuknu. Matejevo kazivanje o deci u Hramu čita se svake godine na Cveti, na jutrenju, u svim srpskim crkvama.
VI. Šta Crkva dobija
Mnogi među mladima koji su te januarske večeri stajali na platou kršteni su u srpskim crkvama, a mnogi su pevali himnu Svetom Savi svake godine dok su išli u školu. Izabrali su baš Savindan i uputili se ka Savinom hramu, a kada su pred njim zatekli zatvorena vrata, prelomili su slavski kolač na platou.
Crkva se decenijama pita zašto mladih nema u hramovima. Dva januara zaredom sami su izabrali njen praznik, a drugi put su došli i pred hram podignut na mestu gde su spaljene mošti njihovog zaštitnika, noseći sa sobom običaje kojima ih je Crkva naučila.
Patrijarh Porfirije je još u januaru 2025. godine rekao da je nasilje protivno svim hrišćanskim načelima i da najveću odgovornost nose oni koji su na položajima moći. To su reči samog patrijarha, na kojima Crkva može da gradi svoj budući odnos prema studentima. Ništa ne bi dobila kada bi u studentima videla protivnike koje treba držati pod kontrolom. Iz njihovih redova doći će parohijani, kumovi, učitelji i sveštenici narednih pola veka, a na Savindan su pokazali da se, kada traže nešto čemu mogu da veruju, okreću Crkvi.
Patrijarh se vernom narodu obratio još jednom, 25. oktobra 2026, na dan parlamentarnih izbora, porukom na svojoj zvaničnoj stranici na Fejsbuku. „Pozivam sve da ne bude mržnje, da ovaj mir koji smo zadobili na svetoj Liturgiji ostane u nama, da nema gneva“, rekao je. Ako bude nemira, gneva i mržnje, „bilo kakav da je ishod, on će biti poguban po sve“, a svako treba da postupa po savesti i „bez straha“, „vodeći računa da sačuva mir i da sačuva brata“. Poruku je završio molitvom da „ostanemo i budemo ono što Sveti Sava od nas hoće“. Studenti su došli pred hram posvećen upravo tom Svetom Savi, a patrijarhove reči daju Crkvi svaki razlog da ih dočeka kao njegovu decu.
Izvori i literatura
- Patrijarh Porfirije, saopštenje povodom nasilja nad studentima (Srpska pravoslavna crkva, krajem januara 2025), prema tekstu koji je objavio Orthodox Times.
- Jevanđelje po Luki 19, 37–40, i Jevanđelje po Mateju 21, 15–16.
- Domentijan, Žitije Svetog Save (XIII vek).
- Teodosije Hilandarac, Žitije Svetog Save (kraj XIII ili početak XIV veka).
- Dimitri Obolenski (Dimitri Obolensky), Six Byzantine Portraits (Oxford University Press, 1988), poglavlje o Svetom Savi.
- Vreme, izveštaj o savindanskim protestima (januar 2026).
- Agencija Beta, izveštaj o šetnji studenata do Hrama Svetog Save (27. januara 2026).
- Pokret Svetosavlje, objava na Fejsbuku sa potpisom Vladimira Mojsilovića protiv Radomira Saičića i studentskog pokreta (oktobar 2026).
- Patrijarh Porfirije, poruka vernom narodu povodom parlamentarnih izbora (zvanična stranica srpskog patrijarha na Fejsbuku, 25. oktobra 2026).